primera

Rajske ptice.  Žive u tropskim šumama Australije i Nove Gvineje. Mužjaci su specifični po jarkim bojama i oblicima na perju, svom oglašavanju i obrascu ponašanja dok pokušavaju da privuku ženku. Oni skakuću, podižu perje, puštaju određene  zvuke... Čak i pripremaju teren na kome će namamiti ženku za čiju pažnju će se boriti. Zašto? Pa da bi se sa njom parili i uspeli da ostave potomstvo. Koliko si dobar frajer, toliko ćeš potomaka i imati... Ženke su često skroz obične. Nema šara, nema bacakanja po šumi i nema tuče zbog mužjaka....Ćute, posmatraju i biraju najboljeg u tom trenutku.  I to je čist zakon prirode! Ženke su te koje ulažu, daju jajnu ćeliju, rađaju/izležu mladunce, hrane i brinu o potomstvu. Sa druge strane, mužjaci ulažu manje, pa je njima uspeh kada nagovore ženku da im  "da".

Razlog za ovu priču? Pa sad ću da vam pojasnim...

Odem juče  kod jedne drugarice. Nisam se sa njom videla dobre dve godine. Sednem preko puta nje i počnem da je analiziram. Ten je toliko tamniji od njenog prirodnog, da nemam pojima kako je to postigla. Kontrast toj prljavštini daje fluorescentni pink lak za nokte. Da ne bude i to malo, nadogradila je kandže od 2cm. A onda kosa... Kombinacija nekoliko nijansi , od  braon do svetlo plave. I prvo što mi padne na pamet: "Vidi je! Ko mužjak rajske ptice!".

Šta se to desilo sa ljudskim rodom?  Zašto smo se otrgli od osnovnh principa? Danas su žene te koje se šepure, bore i trude da privuku pažnju.  I jednako bitno pitanje: "Da li se muškarcima uopšte i dopada takav spoljašnji izgled?" .

Eto... opet se reših da napišem nešto... Dugo nisam....

Nađoh se na prekretnici. Na jesen ću diplomirati ako sve bude išlo po planu. Malo me koči ova prokleta "bolonja". Treba odlučiti kako, gde i kada... Shvatila sam da moram da se uozbiljim. A kako?! Okružena mladim i poletnim ljudima, bez ikakvih lanaca i tereta... Sve mami i odvlači od cilja...

Snaga, disciplina, motivacija.... bar još neko vreme da me ne napuštaju... 

Otišla juče na ispit... Sigurna u sebe i svoje znanje. Vratila se pokunjeno, bez trunke dostojanstva... Mislim da sam skontala zašto kažu: To je ispit sa kog se vratis bez dostojanstva. Definitivno su u pravu! Za utehu, kad te jednom tako zgaze, sledećeg puta nemaš šta da izgubiš. 

Po povratku me sačekale moje "domdžije" da čuju kako je bilo i onda se razvezla priča o odnosu profesor-student. Ispostavilo se da je moj fakultet medju blažima kad se uporedi sa drugim fakultetima. Počev od profesora koji traže mito, preko onih koji zahtevaju "usluge", pa sve do onih koji se samo istresaju na svojim studentima...  Ima ih svakakvih. Nisam sigurna da li je to dopušteno zbog stanja u ovoj zemlji, vremena ili je to u našem mentalitetu. Zasigurno znam da u inostranstvu predavač/ispitivač jeste bitan faktor, ali njegova funkcija je da ti bude mentor, da te uvede u svet  znanja i da ti pomogne da savladaš gradivo, ne da ti stvara komplekse. Ako ništa, bar ćeš morati da naučiš da se kontrolišeš i progutaš ono što bi hteo da kažeš kad ti sledeći put naiđe takva situacija. 

I čemu budemo naučeni: Ćuti i prelazi preko svega što te boli i vređa, i čekaj dan kad ćeš i ti da se popneš... A onda sve svoje dugogodišnje frustracje izruči nekom ko je ispod tebe. I tako u krug... 

DOKLE VIŠE???

Kako je dobro bilo sinoć! Gotovo vedro nebo, nešto manje zvezda no obično... Zrikavci... Sveža letnja noć... Idealno romantično...

On sedi pored mene. Ja zanemela... Obično bih ja bila ta koja priča, koja ima mišljenje o svemu... A sinoć sam zaćutala! Ljudi oko nas pričaju o 1000 različitih stvari, a ja ćutim, osećam njegovo prisustvo i samo treperim. Poneki osmeh i gluma da ga slušam dok mi nešto objašnjava... Ne dopiru mi reči do mozga, ne mogu da skoncentrišem i da razmišljam o priči. Imam utisak da mi na čelu piše da sam se pogubila... 

On sedi pored mene... Tako blizu, a tako nejasno i tako daleko... Poželim da mu pročitam misli, da utonem u njegove svetle oči koje tako jako sijaju dok mi priča... Poželim da se svet zamrzne, da svi nestanu i da ostanemo samo on i ja. Da mu kratkim šapatom kažem da mi ne izlazi iz glave.
 

Jedno je sigurno: Ja sam kapitulirala!  

Odvratnih li dana... Kiša, kiša, mnogooo kiše! Pokušavam da učim, julski rok počinje, a ja se samo premeštam, malo soba, malo čitaonica, pa ajde da odem da pojedem nešto.... Skroz bez motivacije... A ispit je za manje od tri dana. 

Već u glavi imam gomilu planova, sve stvar koje nisam stigla da odradim u toku godine: Ada, čitanje Murakamijevih knjiga,onda je tu gomila britanskih klasika,  mnooogo filmova, učenje španskog jezika, neko malo putovanje... Možda i jeadn simpatičan matematičar koji mi se mota po glavi već par dana. Ko zna... Leto tek dolazi.... 

Ux, i dođe meni motivacija... i opet sam orna za rad... Malo imam problema da prebacim fokus sa matematičara na stručnu literaturu, ali i to se da izvesti....

Sam svoj psiholog= apsolutno moguće! 

Upoznala sam ga sredinom decembra... Izašla s drugaricama kao i obično...  Stojim navaljena na stub i razmišljam o nekim levim stvarima. I onda ugledam njega. Par metara od mene... Visok, crn,  širokih ramena... Ozbiljan, smiren, misteriozan. Podignute glave posmatra gomilu. Nisam mogla da sklonim pogled... Osetila sam da mi je puls ubrzao i bilo mi je jasno da moram nešto da preduzmem. Pokazala drugarici u njegovom pravcu, i njen osmeh mi je bio dovoljan podsticaj da krenem... Polako se probijam kroz gomilu i razmišljam o tome kako ću započeti razgovor. Srce kuca sve brže i brže i naglo me preplavljuje talas adrenalina zato što obožavam izazove. "Moram biti smirena"!

Oduševio me... Komunikativan, inteligentan, otvoren... Uspela sam da ga par puta slatko nasmejem. Žene, verujte mi, najbolji način da vas muškarac upamti jeste da ga nasmejete. 

Narednih par meseci sam ga često sretala na tom mestu. Uvek prijatan, nasmejan, poseban... I ima devojku...Odlučila sam da igram po taktici da ne budem napadna i da čekam da on napravi sledeći  korak... I od tada se topim svaki put kad ga vidim. Na kraju sam prestala da izlazim tamo samo da odvučem sebe iz tog prokletstva. Sve do sinoć kad sam ga slučajno srela i sve je opet krenulo kao i prošlog puta: srce, adrenalin, tenzija... 

I tu nastaje polemika: da budem uporna ili da čekam? Upornost muškarca se posmatra kao vrlina i velika je verovatnoća da će kad tad ona popustiti... Eto njemu plena.

Žene koje se usuđuju da priđu su i dalje retke. Imamo jednu pristojnu priliku i posle toga ide povlačenje. Savršen lov zahteva da taj prvi prilaz urodi plodom i da sledeći put on pridje sam... Ali šta raditi kada zahteva borbu, kada ne želite da odustanete...

Gde je granica između dosadne, napaljene devojke i pravog borca??? 

Kažu da je najbolje vreme za početak jutro... I evo... Započinjem ovaj poduhvat. Realno daleko da je 13h jutro, ali još uvek ispijam prvu jutarnju kafu i čitam aktuelne novosti... Tačnije izlistavam naslove članaka, a čitam onda kada mi se nešto svidi. To i jeste jutarnja rutina. 

A sada... Zašto blog? 

Obožavam da analiziram stvari koje me okružuju... Bilo da su to ljudi, događaji ili samo neke faze kroz koje prolazim. Blog je savršeno mesto za prikupljanje misli, zar ne? A ono što je još bolje jesu mišljenja drugih ljudi. Nepristrasni i iskreni umovi koji ti ukažu na grešku i daju rešenje onda kada ga ti ne vidiš (ili onda kada zatvaraš oči zato što ti se ne sviđa ono što vidiš). Priznajem da sam jako veliki narcis i da sam ponekad tvrdoglava, što može biti blok mojim prijateljima da mi ukažu na greške... E zato sada spuštam gard i očekujem malu pomoć s vremena na vreme .